Vasilisa Premudra i hobotnice

     Da li znate priču o Vasilisi Premudroj? Zašto baš ta priča i zašto baš sada? Čitala sam je odavno i zaboravila na nju ali sam je sasvim slučajno pročitala pre par dana u jednoj knjizi koju trenutno čitam. Prva misao koja mi je prošla kroz glavu je asocijacija lutka - hobotnica. Mada hobotnice nisu lutke kojima se deca igraju i ne preporučuju se deci mlađoj od tri godine. Ako niste pročitali priču o Vasilisi nađite vremena a ja ću vam je ovde ispričati ukratko.

      Vasilisa je ostala rano bez majke i kada je majka umirala poklonila joj je lutku za koju joj je rekla da je uvek nosi sa sobom, da je hrani i da je pita za pomoć svaki put kada bude u nevolji. Vasilisa je lutku držala u džepu i hranila je hlebom, hleb je opet kod nas asocijacija na život i pretke. Svaki put kada je imala problem pitala je lutku šta da radi, lutka je svaki put imala pravi odgovor koji joj je pomogao. Kada je njen otac doveo maćehu sa dve ćerke koje su bile strašno zle prema Vasilisi jedina uteha joj je bila lutka. Bila im je rob, što me podseća na priču o pepeljugi. Dakle pošto nisu znale kako više da joj naude ugasile su vatru koju navodno nisu više mogle da upale i poslali Vasilisu u šumu da pronađe Baba Jagu i od nje zatraži vatru. Vasilisa je bez pogovora krenula i lutka je vodila svo vreme. Putem je videla čudne stvari, kod Baba Jage radila nemoguće i konačno krenula sa vatrenom lobanjom kući. Uspela je da se vrati i zadobije Baba Jagino poverenje jer je to radila zbog drugih, ni jednog trenutka nije mislila na sebe. Vatra je u toku noći sagorela maćehu i njene dve ćerke jer su tražile i otimale nešto što ne pripada njima. Kraj priče.

    Skratila sam priču jer je ona samo delić onoga što želim da vam kažem o hobotnicama. 

    Hobotnice su ta lutka koju je majka napravila za Vasilisu. Kada joj dajete poverenje i ljubav ona će vam pomoći. U tradiciji svih naroda postoje lutke koje su se čak prenosile sa kolena na koleno. Ne nakit, ne zlato, ne novac nego lutke u koju je svaka generacija unosila deo sebe za naredna pokoljenja. Ta tradicija se pretvorila u prodaju lutaka u narodnim nošnjama po vašarima i raznim drugim stvarima koje nosimo po novčanicima ili džepovima. I nisu sve lutke za nas. ima onih u koje su utkane loše energije pa ne znate odakle vas šamara život a u stvari imate nešto što ne pripada vama. 

     E sad da se vratimo na hobe. Ne znam kako vi ali ja ne mogu da radim hobotnice ako nisam raspoložena. Jednostavno mi igla ne radi, ruke se koče, prsti se ponašaju kao da nikad nisam držala iglu u rukama. U početku to nisam razumela pa sam se ljutila na sebe ali sam vremenom naučila i shvatila. Svaka hobotnica nosi dobru energiju, želju za ozdravljenjem i puno ljubavi. Ako ne mogu sve to da unesem u hobotnicu dok je radim, ako mi misli lutaju i imam nekih problema o kojima razmišljam dok je heklam onda ta hobotnica nema namenu koju bi trebala da ima i moje telo to prepoznaje i buni se jer nije ispravno i nije u redu da svoje loše vibracije šaljem nekom drugom pogotovo ne bebama koje se bore za život. Hobotnica je prvi njihov najbolji prijatelj i jedna velika nada njihovih roditelja. 

     Zato kada radite hobotnice budite pozitivni, razmišljajte o količini sreće koju će ta hobotnica doneti bebama, roditeljima, celoj familiji i medicinskim radnicima koji se bore za svako to malo biće. Unesite u svaku petlju životnu radost i ljubav u najvećoj mogućoj količini, molitve koje će čuvati bebu i sve oko nje, pesmu koja će je smiriti, uspavanku, pesmu smejalicu i sve ono čega možete da se setite a ja trenutno nisam. 

    I na kraju da vam kažem i budite sigurni u to. Ne može svako da radi hobotnice, mnogi su probali pa odustali. Ovo naravno nije zamerka. Želim da vam kažem da samo posebne žene mogu to da rade, žene koje su svesne patnje, strahova i bola koji donosi prevremeno rođena beba, žene koje razumeju da izrada hobotnica nije posao kojim se treba hvaliti da bi izgledale veliko u očima drugih. Meni lično je trebalo jako mnogo vremena da počnem da pričam o tome jer po meni nije bitno da svi znaju i da udaram u sva zvona kad nekom pomognem ali sam u jednom trenutku shvatila da moram. Kroz priču dođete do novih ljudi, neki od njih počnu da rade, neki postanu donatori, jer hobotnice radimo od doniranog konca, krug počne da se širi i okruženje postaje zdravije. (ovo mi je šapnula moja hobotnica :)))

    Bilo kako bila vama koji radite hobotnice želim sigurne prste, lepe misli i puno ljubavi dok ih radite a vama koji ovo pročitate makar pričajte drugima o ženama koje " život čine živim" (citiram deo rečenice jedne mame čija porodica je postala naš redovni donator konca), jer te žene koje žive po celoj Srbiji i bave se izradom hobotnica utkaju i deo sebe u svaku hobotnicu, ćebence, kapicu ili čarapice koje urade.